Vladimir Vlado Dapčević je rođen 1917. u selu Ljubotinj u Crnoj
Gori.
Gimnaziju pohađa na Cetinju, gde je zbog organizovanja štrajka učenika isključen iz škole.
Pročitavši “Komunistički manifest”, a zatim čitajući Marksa, Engelsa, Plehanova, Lenjina i beletristriku sa socijalnom tematikom, prihvata komunističke ideje.
Sa šesnaest godina 1933. postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije. Te godine je, zbog širenja komunističkih letaka, prvi put uhapšen.
U KPJ je primljen 1934. Do 1935, zbog sukoba sa fašističkom omladinom, nekoliko puta je hapšen.
Na Cetinju 1935. u velikim partijskim demonstracijama i tučom sa policijom biva uhapšen i na policiji surovo prebijen. U zatvoru je proveo mesec dana.
Školovanje nastavlja u Podgorici, Nikšiću i Prizrenu,ali svuda biva isteran iz škole. Na kraju, saopštavaju mu da je zbog komunističke aktivnosti isteran iz svih škola u Jugoslaviji.
Zbog zasluga na organizovanju partijskih ćelija izabran je za Organizacionog sekretara Pokrajinskog komiteta SKOJ-a.
Usled provale u KPJ dolazi 1936. do masovnih hapšenja članova Partije. Partija u Crnoj Gori na to uzvraća organizovanjem manifestacija gde dolazi do sukopba sa policijom. U tim sukobima gine 12 demonstranata, dok ih je pedesetak ranjeno, a skoro 400 pohapšeno. Posle direktive Partije da se obustave sukobi, Vlado se predaje policiji. U zatvoru u Sarajevu provodi skoro četiri meseca kada su, zbog pritiska međunarodne javnosti, skoro svi uhapšeni pušteni na slobodu.
Početkom 1937. postavljen je za Organizacionog sekretara partijskog komiteta na Cetinju. Prijavljuje se kao dobrovoljac za odlazak u Španiju, ali policija otkriva akciju i hapsi veliku grupu dobrovoljaca.
Tek 1939. Vlado dobija dozvolu da polaže maturu koju je položio u Kotoru. Te godine se upisuje na Tehnološki fakultet u Beogradu.
Tek 1939. Vlado dobija dozvolu da polaže maturu koju je položio u Kotoru. Te godine se upisuje na Tehnološki fakultet u Beogradu.
U jednom od mnogobrojnih sukoba sa fašističkom omladinom biva teško ranjen u glavu.
Tokom 1940. učestvuje u radu plenuma Pokrajinskog komiteta KPJ, a zatim po zadatku odlazi u Boku gde radi na stvaranju partijskih organizacija.
Zbog frakcijskih borbi unutar KPJ dolazi do raspuštanja Okružnog komiteta na Cetinju čiji je Vlado član.
Za vreme bombardovanja 6. aprila 1941. Vlado se nalazi u Beogradu. Odatle se prebacuje u Crnu Goru gde učestvuje u partijskom radu na mobilisanju naroda na otpor okupatoru.
U zoru13.jula 1941. sa ustanicima učestvuje u napadu na Čevo, kada otpočinje i opošenarodni ustanak u Crnoj Gori.
Ne dozvoljava mu se pisustvo na Pokrajinskoj konferenciji KPJ, a odmah potom je isključen iz Partije.
Kao borac Lovćenskog bataljona učestvuje u napadu na Pljevlja. Tom prilikom je ranjen.
Prisustvuje formiranju Prve proleterske brigade u Rudom i učestvuje u Igmanskom maršu.
U Foči je početkom 1942. ponovo primljen u Partiju i postavljen za komesara Drinskog dobrovoljačkog odreda.
Sredinom 1942. postavljen je za komandanta prve čete Lovćenskog bataljona. Zbog kritičkih istupa ponovo je isključen iz Partije.
Kao komandir desetine bombaša učestvuje u nizu akcija, sve do ranjavanja krajem 1942.
Učestvuje u bitkama na Neretvi u Sutjesci. Nakon ovih bitaka ponovo je primljen u Partiju i postavljen za komesara Sedme krajiške brigade.
U prvoj polovini 1944. postavljen je za komesara oficirske škole pri Vrhovnom štabu, a zatim za komesara Desete divizije. Iz rata izlazi u činu potpukovnika.
Posle rata je postavljen za nastavnika na Višoj partijskoj školi, a potom 1947. za Načelnika Uprave JNA za agitaciju i propagandu.
Prisustvujen Petom kongresu KPJ 1948. Prihvatajući Rezoluciju Informbiroa, pokušava pobeći iz zemlje. Bekstvo je osujećeno i, tom prilikom, na granici sa Rumunijom, gine načelnik Generalštaba JNA. Vlado se jedno vreme krije u Beogradu, da bi, pri ponovnom pokušaju bekstva preko mađarske granice, bio uhvaćen.
U istražnom zatvoru provodi 22 meseca. Osuđen je na 20 godina zatvora.
Od juna 1950. do 6.decembra 1956. nalazi se u logorima Stara Gradiška, Bileća i Goli otok. Za celo to vreme Vlado biva izložen neviđenoj torturi, ali ne uspevaju da ga nateraju da se odrekne svojih političkih ubeđenja.
Zbog pretnje novim hapšenjima 1958. beži sa grupom svojih drugova u Albaniju. U Albaniji među emigrantima izbija sukob oko puteva dalje borbe. Vlado želi da nastavi borbu u Jugoslaviji, dok se većina izjašnjava za odlazak u SSSR. Posle nekoliko meseci neizvesnosti albanske vlasti ih upućuju u SSSR.
Po dolasku u Sovjetski Savez emigrantima se nudi da nastave školovanje ili da prihvate odgovarajući posao, a što Vlado odbija i nastavlja sa političkim radom.
Organizuje snažnu propagandu uoči Konferencije komunističkih partija u Moskvi 1961. Konferencija usvaja rezoluciju kojom Savez komunista Jugoslavije osuđuje kao revizionističku i antimarsksističku partiju.
Prilikom izbijanja kubanske krize Vlado među emigracijom organizuje dobrovoljce za odlazak na Kubu. Iako Kubanci odobravaju vize, sovjetske vlasti nisu dozvolile odlazak dobrovoljaca.
Posle 22. Kongrea KPSS , podržavajući stav albanskih i kineskih komunista u sukobu sa KPSS, Vlado započinje živu aktivnost u borbi protiv revizionizma. To je izazvalo upozorenje i pretnju od sovjetskih vlasti da se prekine sa tim aktivnostima.
Živeći u Odesi tokom 1964. i 1965., Vlado radi na doktorskoj tezi o istoriji jugoslovenskog radničkog pokreta.
Početkom 1965. pokušava da ode kao dobrovoljac u Vijetnam, ali ga sovjetske vlasti u tome još jednom sprečavaju.
Sovjetski Savez napušta 1966. i odlazi u Zapadnu Evropu.
Da bi preživeo, boraveći u Belgiji, Francuskoj, Švajcarskoj i Holandiji, radi najdenostavnije fizičke poslove. Istovremeno pokušava da među jugoslovenskom ekonomskom emigracijom razvije politički rad, ali ne postiže neki uspeh.Policija ovih zapadnoevropskih zemalja ga više puta hapsi i proteruje iz jedne zemlje u drugu. Tek mu se 1969. odobrava stalni boravak u Belgiji.
Iz Belgije se povezuje sa marksističko-lenjinističkim partijama iz Zapadne Evrope i učestvuje u njihovom radu.
Izbegava 1973. pokušaj likvidacije od strane jugoslovenske policije.
Saradnjom jugoslovenske i rumunske policije u Bukureštu je 1975. organizovano Vladovo kidnapovanje, pri čemu su ubijena dva njegova druga. U Jugoslaviji je osuđen na smrt, a kazna mu je zamenjena sa 20 godina zatvora. Iz samice zatvora u Požarevcu je pušten juna 1988. i proteran je iz Jugoslavije.
Po ukidanju zabrane povratka, Vlado se septembra 1990. vraća u Jugoslaviju. U brojnim intervjuima i javnim nastupima ukazuje na opasnost izbijanja rata i raspada Jugoslavije.
Nepunu godinu dana se nalazi na čelu novoformirane KPJ, ali zbog njegove odlučne borbe protiv prisustnosti nacionalizma u Partiji, ova se partija cepa. Vlado 27.3.1992. osniva Partiju rada.
Za vreme ratnih zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije, aktivno se angažuje na jačanju demokratske, antinacionalističke svesti u pravcu zaustavljanja rata i poraza nacionalističkih snaga, pri čemu oštricu svoje borbe usmerava protiv režima u Beogradu.
Učestvuje od 1992. do 1996. na konferencijama i skupovima marksističko-lenjinističkih partija, gde se bori da ovaj pokret, posle sloma revizionizma u novonastalim okolnostima, zauzme pravilnu idejnu poziciju.
Prilikom Prvog kongresa Partije rada 1997. Vlado svojim učešćem u izradi Programa Partije i određenja njenog političkog kursa udara temelje za nastanak istinske revolucionarne partije u Jugoslaviji.
Sve do svoje smrti 12.7.2001, Vlado nije prestajao sa svojim političkim delovanjem.